Božićne užance

Negdar su božićne užance bile malo drugačije nego danaska.

Celi Advent su oni ki su oteli, mogli poć na zornicu, al je bilo daleko aš je crekav bila va drugen selu. Za Svetega Mikulu se j isto darivalo decu, al nisu bili tako veliki regali kako danaska. Neki su, makar nisu seli šenicu, darivali decu i za Sv. Luciju. Za Sv. Barbaru deca bi šla po kućah i kantala: „Barbarinja, Barbara, drugi dan je Mikulja, a četrti Sveti Ambroz, a peti je Gospoja.“ Judi bi jin onda dali smokve ili bombone.

Za Badnjak se j postilo, a onda bi se parićala vela večera z ribun i fritami. Palilo bi se drva, a večera se kuhala va velen loncu na ognjišću, lonac je visel na kadenah (komoštra).  Potle bi bilo puno saj pa bi deca zela komoštru,  tukla po njoj i tekla š njun po gomile da se očisti. Tad su kitili bor, ali su morali zet šmriku aš ni bilo borić. Na pol noći, ki bi otel, mogal je poć na ponoćku. I jutro je bila maša za Božić, a potla bi si međusobno čestitali.

Jako se puno tega promenilo, ma neč je ostalo isto: vavek je to isti blagdan i najvažneje je bit srećan i bit dobar prema drugen, ma se to sada malo zgubilo. Negda su, makar su imeli malo, s ten bili srećni.

                                                                                                Lucija Žužić, 7. a

Petaši o Božiću na satu informatike...